Staka Skenderova

 

Staka Skenderova potiče iz stare porodice Damjanovića (Petrovića) nazvane Skenderijašima prema turskom nazivu za Skadarski sandžak odakle se ova porodica doselila najpre u Komaran i Prijepolje početkom 19. veka, a potom u Sarajevo. Stakina godina i mesto rođenja nisu sa sigurnošću utvrđeni: prema nekima to bi mogla biti 1821. godina u Prijepolju, međutim najčešće se uzima 1828. i Sarajevo, a Silija Hoksvort navodi čak 1831. Po preseljenju u Sarajevo brzo je umro otac Pero, a brigu o majci Mari i sestri Staki preuzeo je brat Ilija koji je bio ćurčija. On je govorio turski jezik, a šio je za tursku vojsku i oficire. Uz njega je Staka naučila turski jezik što joj je kasnije bilo od velike pomoći. Kretala se po pravoslavnim kućama i svima bila na usluzi, a pogotovo kad je njeno znanje turskog jezika moglo pomoći u intervenciji kod turskih vlasti ili doprineti u tumačenju i sklapanju ugovora s trgovcima i drugim poslovnim ljudima.

O njenoj privatnoj situaciji

Ceo svoj život Staka Skenderova posvetila je prosvetnoj delatnosti i teškoj borbi za održanje prvooosnovane devojačke škole u Bosni i Hercegovini u kojoj je bila prva učiteljica. U tome su joj najviše pomogli ruski konzuli Giljferding i Ščelupnikov, zatim srpski mitropolit Mihajlo, knez Mihajlo Obrenović, ali i bosanski vezir Topal Osman-paša i sam turski sultan. Neki put je pomoć slala i francuska vlada, dok je s druge strane pomoć bogatih sarajevskih trgovaca uvek izostajala što je bila posledica njihovog negativnog stava prema školi.

Svoj višedecenijski, povučen i gotovo asketski život Staka kruniše odlaskom u Svetu zemlju na poklonjenje Hristovom grobu. Putovanje je trajalo godinu dana, a na tom putovanju se kratko zadržala u Carigradu gde je odsela u konacima svog dobrotvora Topal Osman-paše. On joj je obezbedio audijenciju i putni trošak kod sultana Abdulaziza. U Jerusalimu je Skenderova i zvanično primila monaški red mada je pre odlaska na hadžiluk živela potpuno monaški. A. Popović u Bosanskoj vili za 1903. godinu između ostalog piše: „Kad se ova poklonica svetog groba Hristovog vraćala iz Jerusalima u svoj zavičaj, sjećam se i danas vrlo dobro da je izašlo mnogo naroda iz Sarjeva sa školskom djecom. Sve je to povrvjelo do Kozje ćuprije na Hadžinsku ravan, hadžinici u susret. Dočekali su je svečano sa pjevanjem irmosa:Dostojno jest jako voistinu itd. Tu se ona sa mnogima izgrlila i ižljubila, pa onda u svečanoj povorci došli do stare crkve gde je bilo blagodarenje. Iz crkve je narod opet doprati do kuće, gde je ostaviše na miru, da se odmori od takoga dugoga i trudnoga puta.“ Mnoge sarajevske pravoslavne kuće Staka je darivala poklonima iz Jerusalima, a od tog vremena za sarajevsku raju je bila Hadži Staka, a češće Hadži Gospoja.

Ostala je upamćena njena smela reakcija na pritiske sarajevske čaršije da se Mis Irbijevoj zabrani rad. Kade je ova čuvena Engleskinja 1869. godine otvarala svoj prosvetni zavod javila su se otvorena negodovanja građana i katolika i pravoslavaca zbog otvaranja ove „luteranske“ škole. I jedni i drugi doživljavaju Irbijevu kao konkurenciju a njen rad kao udar na verski i nacionalni identitet. Staka je tada javno istupila usred opštine, sva uzbuđena, potresena neistinama i nepravdom, srčano braneći Mis Irbi. Zahvaljujući njenom autoritetu crkveno-školska opština povlači svoju „Objavu narodu“ kojom je tražila da Srbi ne šalju decu u protestantsku školu. Vreme je pokazalo da je Staka bila u pravu: svojim radom i ljubavlju Mis Irbi je zadobila srca Sarajlija za sva vremena.

Poslednje razdoblje Stakinog života obeleženo je samoćom i nemaštinom. Ostaje bez porodice, zaboravljena od mnogih i bez sredstava za humanitarni rad koji je bio smisao njenog života. Gostoprimstvo joj je pružila Mis Irbi. NJen život tragično se okončao pod zapregom poplašenih konja na Ilidži, 26. maja 1891. godine, a posle jedne dobrotvorne zabave u korist siromašnih. „Na sprovodu 28. maja bio je silan svijet iz svih staleža. Naša srpska opština naredila je, te su u sprovodu išle učenice naših srpskih škola sa učiteljskim osobljem; a tako isto u pratnji su bile i učenice iz zavoda naše srpske dobrotvorke, plemenite Mis Irbijeve“ (Čitula - Bosanska vila, 31. maj 1891.)

O njenoj profesionalnoj situaciji

Profesionalnu karijeru Stake Skenderove možemo podeliti na književnu i prosvetno-humanitarnu.

Osnovno obrazovanje stekla je kod poznatih sarajevskih daskala Sime i Miće Aranitovića. Rano je počela da ide u crkvu i već kao devojčica u pevnici stare srpske pravoslavne crkve čita apostol.

Na inicijativu ruskog konzula Giljferdinga Staka je napisala LJetopis Bosne 1825-1856 i to je jedino Stakino nama poznato delo. Originalni spis je izgubljen, ali je zahvaljujući Giljferdingu, koji je LJetopis uvrstio u svoju knjiguPutovanja po Hercegovini, Bosni i Staroj Srbiji, objavljenu u Sankt Petersburgu 1859. godine, Stakin tekst ugledao svetlost dana u Rusiji u prevodu na ruski jezik. Tek 1976. godine Vojislav Maksimović prevodi na srpski Giljferdingovu knjigu i tako nastaje srpska verzija Stakinog LJetopisa koju danas možemo čitati.

Silija Hoksvort navodi da je Giljferding dao ideju Staki Skenderovoj da napiše hroniku o sukcesivnim naporima bosanskih vezira da uguše pobune bosanskih begova u Bosni u prvoj polovini 19. veka. Hronika je napisana u tradicionalnoj formi usmene epske književnosti koju je Staka najbolje poznavala i koja je najbolje odgovarala potrebama jednog takvog letopisa. Ona je istovremeno i lična ispovest i istorijsko svedočanstvo o životu u Bosni u teškim vremenima. Staka se uvek nalazila u žiži velikih društvenih previranja o kojima je pisala s živom energijom, ali i gorčinom, ne štedeći ni surove paše, ni samoljubive domaće begove (koji su Srbima gori od mnogih Turaka), ni muslimanske tirane, ni srpske lokalne trgovce i profitere. Stakina hronika je dramatični narativ o "nasilju i bezakonju, o patnji i očajanju". Opis nemilosrdnog mučenja i patnje Stakinog mlađeg brata Jovana podseća na opise patnji hrišćanskih velikomučenika iz srednjovekovnih žitija, koje je Staka po svemu sudeći čitala, kao i na slike mučenja srpskih junaka iz narodne epike (Vojislav Maksimović). Giljferding u Predgovoru za svoju knjigu navodi da je rukopis koji prevodi napisan u prozi, bez prekida, bez znakova interpunkcije i da autorka ne pravi razliku između proze i stiha, ali tamo gde govori njena se reč savršeno uklapa u tradicionalni srpski deseterac. (Izvor: Celia Hawkesworth,Voicies in shadows: Women and Verbal Art in Serbia and Bosnia, CEU: Press, Budapest, 2000, str. 251-252)Kulturno-prosvetnu aktivnost Stake Skenderove obeležio je gotovo dvodecenijski rad "Devojačke škole Sv. Sava", prve ženske škole u Bosni i Hercegovini. Na veliko i istrajno Stakino zalaganje kod ruskog konzula, srpskog mitropolita, srpskog kneza i turskih vlasti, uprkos žestokim protivljenjima i negodovanjima, škola je osnovana 19. oktobra 1858. godine. Pre otvaranja škole Staka je putovala u Beograd da bi nabavila knjige i sve što je potrebno za početak rada jedne škole, dovodeći i prvu učiteljicu Jelenu Nešković. U početku škola je bila samo pravoslavna, ali zahvaljujući sve većem ugledu uskoro su počele da je pohađaju muslimanske, katoličke i jevrejske devojčice. Stakine učenice Ana Dizmarova i Fima postale su prve učiteljice u Mostaru, a Ana Karanova i Koka Đurićeva ostale su da predaju u školi, neke su otišle u Krajinu, a neke se udale u imućne porodice gde su inicirale prve kulturne sadržaje. Pored prosvetne škola je imala dobrotvornu i humanitarnu ulogu. Škola je bila utočište socijalno ugroženih, bolesnih i napuštenih, a prve učenice su bile iz siromašnih sarajevskih porodica. Svojim nesebičnim zalaganjem i požrtvovanošću Staka je stekla ugled kod sirotinje, a svojim autoritetom i znanjem turskog jezika, kojim se služila u direktnim pregovorima s turskim vlastima, zavredila je poštovanje svih. Staka je sav svoj život ugradila na polzu narodnu. Dolazak Kudrjavceva za ruskog konzula, koji Staki nimalo nije bio naklonjen, obeležava početak opadanja ruskog interesa za rad škole. Posle 1870. godine rad Stakine škole jenjava što zbog nedostatka sredstava, što zbog gubljenja podrške iz više pravaca, a i izmenjenih uslova rada. O školi se sve manje piše, a poslednji podaci su iz 1874. godine kad list Bosna pohvalno piše o uspehu učenika. Iz kasnijeg perioda nema više podataka tako de se računa da je rad škole ugašen u periodu do 1877. godine. Novonastala politička stvarnost (smena turske vlasti austrijskom) nije išla na ruku srpskoj prosveti.

Izvor:  http://knjizenstvo.etf.bg.ac.rs/sr-lat/authors/staka-skenderova